Milanče Radosavljević je rođen 1944. godine. Talenat i ljubav prema muzici nasledio je od oca koji je bio vrlo muzikalan i uspešno svirao više instrumenata: violinu, frulu, klarinet... Milanče u šali kaže da mu ništa nije uspelo da nauči osim harmonike. Prve pesme je naučio od oca. Harmoniku je zavoleo kao dete. Prvi put je video kod komšije, 1957. godine. Bila je to stara, predratna harmonika sa tri reda. Kada se jedan orkestar rasformirao, ukazala se prilika da kupi harmoniku. U to vreme koštala je 25000 dinara dok je plata njegovog oca bila oko 6000 dinara tako da su roditelji bili prinuđeni da pozajme novac od prijatelja. Počeo je kao i mnogi drugi talentovani muzičari, uzimajući časove sviranja kod profesora. Nakon 6-7 meseci bio je jedan od najboljih učenika. Presudan trenutak u njegovom životu bio je susret sa kompozitorom Aleksandrom Stepićem sa čijim orkestrom su u to vreme mnogi pevači snimali ploče. Milanče je u to vreme pevao i svirao u restoranu "Park", u Železniku. Na inicijativu tekstopisca Mlađe Nikolića, Stepić je došao u hotel da ga čuje. Milanče je te večeri imao na repertoaru nekoliko težih pesama Šabana Šaulića za izvođenje ali ih je pevao sa lakoćom. Dogovorili su se da se nađu narednog dana i Stepić je obećao da će mu pomoći da snimi ploču. Prvu singl-ploču sa Stepićevim pesmama izdao je 1975. godine za aleksandrovački "Diskos". Za početak su izabrali dve pesme: "Pozdravi draga sina" i "Ti ode za uvek". Sa Stepićem je snimio sveukupno tri singl-ploče. Nakon toga je usledila pauza od nekoliko godina. Ljubav prema pevanju i sviranju koju je pokazivao još kao dečačić, vremenom je prerasla u profesiju. Bio je član Udruženja muzičara 24 godine. Kasnije je "otišao" u invalidsku penziju. Nastupao je u mnogim mestima naše zemlje. Gostovao je u Nemačkoj, Švedskoj, Francuskoj, Austriji... Voli stare srpske pesme, koje imaju melodiju, koje imaju širinu, koje imaju dušu. Takođe voli i našu starogradsku muziku. Sa velikim uživanjem uvek sluša Zvonka Bogdana i orkestre koji ga prate. Predraga Gojkovića Cuneta i Predraga Živkovića Tozovca naziva legendama naše narodne muzike. Milanče živi u jednom selu nedaleko od Obrenovca. Oženjen je, ima dvoje dece i četvoro unučadi. Sin mu svira harmoniku a ćerka je završila odsek klavira i radi kao profesor u muzičkoj školi "Stanković" u Beogradu. Sebe smatra srećnim i zadovoljnim čovekom. "Moja lična dužnost je da pevam mom narodu u našem melosu koliko ja to mogu i umem. Ni ja ne pevam uvek isto, nekad bolje nekad gore, znate. Ali, dajem koliko mogu da dam od sebe... A mi imamo prepoznatljiv melos. Mi se razlikujemo od Rumuna, Bugara, Mađara. Od svih se razlikujemo. Mi imamo svoju melodiju. Znamo mi šta pevamo."
